Crkveno venčanje u Srbiji: Između Tradicije, Vere i Svakodnevice

Planiranje crkvenog venčanja predstavlja lep, ali često i izazovan put za mnoge parove u Srbiji. Osim emocionalne i organizacione pripreme, tu su i crkvena pravila, običaji i često različita tumačenja koja mogu da izazovu nedoumice. Da li je dozvoljeno venčanje sredom ili petkom? Šta sa posnim danima? Koliki je prilog svešteniku i kako izabrati kumove? Ova pitanja, zajedno sa iskustvima brojnih parova, čine slojevitu sliku jednog od najvažnijih trenutaka u životu.

Venčanje sredom i petkom: Posna pravila i česta zabuna

Jedno od najčešćih pitanja koje muči parove je mogućnost venčanja u sredu i petak. Postoji široko rasprostranjen utisak da to uopšte nije dozvoljeno. Međutim, stvarnost je drugačija. Pravoslavna crkva dozvoljava venčanje i u ova dva dana, ali uz jedan važan uslov: da se posluži posan ručak.

Kao što ističu vernici, sreda i petak su posni dani u znak sećanja na Isusovo stradanje. Stoga, ako se par odluči za venčanje u petak, očekuje se da će se gosti postiti, odnosno da će se servirati posni obrok. Ovaj običaj nije puka formalnost, već deo duhovnog smisla samog dana. Kako jedan sagovornik ističe: "Post sredom i petkom nije običaj, već je to vera. To je najstariji post koji postoji od prvih vekova hrišćanstva."

Međutim, mnogi parovi, ne želeći da nameću post svojim gostima, tradicionalno izbegavaju ove dane za svadbu, što je vremenom učvrstilo pogrešan stav da je venčanje zabranjeno. Praksa pokazuje da je kĺjučno otvoreno razgovarati sa sveštenikom. Neki sveštenici mogu biti fleksibilniji, posebno u vanrednim okolnostima (kao što je bila pandemijska godina), ali osnovno pravilo i dalje važi.

Molba za venčanje i "valjani razlozi"

Proces zakazivanja venčanja podrazumeva podnošenje molbe. Prema iskustvima parova, neki sveštenici mogu savetovati da se u molbi navedu specifični razlozi zbog kojih se traži baš taj datum. Često se pominju razlozi poput toga da je "kum samo tada u Srbiji" ili slične okolnosti. Ovo mnogi doživljavaju kao čistu birokratiju, odnosno način da crkva formalno odobri venčanje na dan koji inače podrazumeva određena verska ograničenja.

Ipak, važno je naglasiti da je srž ovakvog pristupa u želji da se sačuva duhovni značaj posta. Za parove kojima je izbor datuma zaista važan, ovakav razgovor sa sveštenikom može biti put ka kompromisu. Međutim, mnogi se slažu da je poštenije i ispravnije ispoštovati običaj i izabrati drugi dan, ako se ne želi postiti, umesto da se traže "bele laži" u molbi. Kako jedna mlada ističe: "Osećala bih se bez veze da lažem sveštenika."

Finansijsko pitanje: Prilog svešteniku i "tarife" za venčanje

Verovatno najosetljivija i najčešće komentarisana tema vezana za crkveno venčanje jeste novčani prilog svešteniku. Iskustva parova su veoma različita i često kontradiktorna. Dok neki sveštenici kažu da par "nije dužan ništa da plati" osim parohijala, drugi otvoreno naglašavaju očekivanja.

Brojni parovi su svedoci neprijatnih situacija gde je sveštenik tokom razgovora o venčanju više puta spominjao novac, govoreći da se "na venčanje treba dati više" ili da ljudi često "na crkvi štede, a na sve ostalo rasipaju". Takva iskustva ostavljaju gorak ukus i podižu pitanje pristojnosti. Kako jedan par seća se: "Iskao je totalni kreten i samo potvrdio moje mišljenje... Dali smo na kraju određenu sumu, ali da li je to njemu bilo malo ili dovoljno ne znam i ne zanima me."

S druge strane, postoje i sveštenici koji novac apsolutno ne spominju ili čak odbijaju, ostavljajući da par samoinicijativno da onoliko koliko smatra prikladnim. Postoje i predlozi da crkva uvede jasne tarife ili čak fiskalne račune, kako bi se ova pitanja stavila na transparentniju osnovu. U nekim manastirima, venčanje može biti besplatno ili po simboličnoj ceni.

Suštinska dilema leži u tome šta prilog zapravo predstavlja: da li je to dobrovoljni dar crkvi i zahvalnost, ili plaćanje usluge. Mnogi parovi smatraju da bi sveštenik trebalo da kaže "dajte koliko možete" i time okonča priču, bez daljeg nametanja ili nagovaranja.

Izbor kumova i svedoka: Pravila i nedoumice

Pitanje kumova na venčanju takođe izaziva brojne diskusije. Prvo, važno je napraviti razliku između crkvenog i narodnog shvatanja. U crkvenom smislu, osobe koje stoje pored mladenaca su svedoci, dok se termin "kum" u narodnom jeziku koristi za njih. Pravi kum, u verskom smislu, je onaj na krštenju.

Što se tiče uslova, obično se zahteva da prvi svedok (glavni kum) bude pravoslavne vere. Drugi svedok može biti i pripadnik druge hrišćanske confession (npr. katolik), ali to zahteva posebnu dozvolu, odnosno molbu koja se šalje višem crkvenom vlasti. Međutim, ne može biti kum osoba nekrštena ili pripadnik neke nehrišćanske vere (npr. musliman). Ovo pravilo se temelji na duhovnoj ulozi svedoka koji treba da podrži brak u okviru hrišćanskih vrednosti.

Pored toga, javljaju se i pitanja vezana za pol. Neki sveštenici i danas mogu insistirati na tradicionalnom običaju da "stari svat" (koji je istovremeno i svedok) bude muškarac sa mladoženjine strane. Međutim, sve je češća praksa da mlada ima svoju "kumu" (svedokinju), što mnoge crkve prihvataju bez problema. Kĺjuč je, ponovo, u prethodnom razgovoru sa sveštenikom koji će obaviti ceremoniju.

Organizacioni izazovi: Muzika, slikanje i rokovi

Praktični aspekti organizacije crkvenog venčanja nose svoje izazove. Jedan od njih je prisustvo romskih orkestara u dvorištima crkava, posebno u Beogradu. Oni često dočekuju mladence svirkom, što može biti neplanirano i nepoželjno za neke parove. Iako ih je moguće ljubazno zamoliti da se udalje, to ne uvek uspeva, a ponekad može dovesti do neprijatnih scena.

Drugi čest problem je vremensko zauzeće crkve. Posebno u popularnim crkvama, venčanja su često zakazana jedno za drugim, što ostavlja vrlo malo vremena za slikanje unutar crkve posle ceremonije. Parovi se moraju brzo organizovati, a fotografisanje sa gostima se obično obavlja napolju. Zbog toga je važno dobro isplanirati vremenski raspored dana, posebno ako se gradjansko venčanje u opštini ili proslava u restoranu održavaju istog dana.

Što se tiče rokova za zakazivanje, preporuka je da se to uradi što je pre moguće, pogotovo za popularne crkve ili za vikend termine u sezoni venčanja. Za venčanje u manastiru koji ne pripada parohiji bračnog para, često je potrebno slati posebnu pismenu molbu i tražiti dozvolu.

Venčanje u vreme postova i praznika

Pored sreda i petka, postoje i duži crkveni postovi tokom godine (npr. Uskršnji post, Petrovski post, Božićni post) tokom kojih se venčanja obično ne obavljaju. Takođe, venčanje nije dozvoljeno uoči velikih praznika, na sam dan praznika, kao ni u periodima strožeg asketizma. Provera crkvenog kalendara je obavezan korak pri odabiru datuma. Iako u izuzetnim okolnostima neke crkve mogu izaći u susret, treba biti spreman da će odabir datuma u postu biti dodatno opterećen razgovorima i eventualnim molbama.

Lična iskustva i odnos prema sveštenstvu

Iskustva parova pokazuju širok spektar susreta sa sveštenstvom. Nažalost, pored pozitivnih, česte su i priče o nepristojnim komentarima (o godinama mladenaca, njihovom izgledu), traženju dodatnog novca od kumova tokom samog čina, ili čak o pojavama pijanstva. Takva ponašanja duboko razočaravaju one koji od crkvenog venčanja očekuju dostojanstven i duhovan trenutak.

Ipak, mnogi ističu da je važno ne mešati ličnost sveštenika sa suštinom vere. Kako jedna učesnica diskusije kaže: "Mi nismo ateisti. Sveštenici su ljudi, nisu bogovi, i oni ne definišu našu veru." Ova distinkcija omogućava vernicima da kritički sagledaju postupke pojedinaca, a da pri tome ne odbacuju svoju veru i želju za crkvenim blagoslovom.

Zaključak: Put ka autentičnom i smislenom venčanju

Crkveno venčanje je mnogo više od lepe fotografije i tradicije. To je putovanje koje zahteva razmišljanje, dijalog i autentičnu nameru. Ključ uspeha leži u dobrom informisanju i otvorenoj komunikaciji - kako unutar para, tako i sa sveštenikom u izabranoj crkvi.

Bez obzira na sve izazove i nedoumice, suština ostaje ista: venčanje je sakrament koji simbolizuje početak zajedničkog života pred Bogom. Poštovanje crkvenih običaja, makar u osnovnoj meri, doprinosi dubini i smislu tog trenutka. Konačno, svaki par treba da pronađe svoj put i da donese odluke koje će im omogućiti da dožive svoj dan pun radosti, mira i istinske sreće, sa ili bez mrsnog ručka u petak.